Dok opisuje ko su junaci njegovog detinjstva, popularni glumac priča i o tomekoliko mu je i na koji način televizija promenila život i donela popularnost.  

Miodrag Radonjić, iako je tek napunio 31 godinu, iza sebe ima veliki broj rola u serijama i filmovima.

Široj publici postao je poznat po ulogama momaka sa obe strane zakona: inspektora Zorana u seriji „Ubice mog oca“ i kriminalca Baće u filmu „Južni vetar“, koje ćemo narednih godina gledati na Telekomovom Superstar TV kanalu. Snimanje drugog dela priče zasnovane na ovom bioskopskom hitu počinje za nekoliko dana, a Miodrag s našeg intervjua odlazi pravo na probe.

Šta smete da otkrijete iz novog scenarija onima koji su radoznali?

 - U nastavku ćemo pratiti razvoj Baćinog lika, na kom ću raditi zajedno s rediteljem i scenaristom. Nismo publici prikazali ni trećinu onog što on može kao junak.

Ko vam je bio uzor za ovog junaka?

 - Nisam imao konkretan uzor. To je spoj nekih mojih različitih iskustava, kao i procesa rada na ulozi. Recimo, još kao dete nekoliko puta sam gledao dokumentarni film „Vidimo se u čitulji“, ali sam imao više referenci za taj lik. U detinjstvu sam imao neposredna iskustva sa osobama sličnim Baći. Živeo sam na Konjarniku, koji je tada bio predgrađe Beograda, gde su momci otimali mlađima i slabijima patike s nogu. Za mene, malog dečaka, to je bio veliki prestup. Danas, sa ove vremenske distance, shvatio sam koliko je to bio važan segment mog života, koji je dobrim delom zaslužan i za način na koji sam odigrao ovu ulogu.

Svi vas sada zovu Baća. Da li vam je tek televizija donela popularnost?

- Televizija mi je donela popularnost, što nije iznenađenje. To je medij koji se nalazi u svakom domu i daje priliku da se ljudi upoznaju s radom glumaca i javnih ličnosti.

Koliko vam je TV promenila život?

- Iz korena. Sada sam prepoznatljiviji nego pre nekih serija. Popularnost je deo mog posla, što sam morao da prihvatim kad sam odlučio da ću postati glumac.

Prva veća uloga bila vam je inspektor Zoran u seriji „Ubice mog oca“. Šta vam je ona donela?

- Divnu saradnju s Markom Janketićem i Vukom Kostićem. Na snimanju serije sam se upoznao s rediteljem Ivanom Živkovićem, Natašom Drakulić i Predragom Gagom Antonijevićem, a kasnije postao i prijatelj s njima.

Kako danas gledate na svoju ulogu u seriji „Čizmaši“?

- Pamtim je po uzbudljivom snimanju. Bio je to dobar trening za mene kao glumca. Trudio sam se da tom liku dam život. Uloga Stevice nije imala neki potencijal. Pokušao sam samo da se uklopim s glavnim junakom i da on bude čovek.

Pratite li TV serije?

- Pratim koliko mi to obaveze dozvole. Gledam ne samo domaće već i strane serije, posebno one po preporuci.

Da li vam smetaju reprize domaćih serija?

- Ne smetaju mi jer one i nama iz struke služe kao reper kako se pravi dobar proizvod. Pre 40 godina nije postajala pomoć tehnike, a takve serije su nama dobre lekcije.

Uz koje televizijske junake ste odrastali i s kim ste se poistovećivali?

 - Junaci uz koje sam odrastao bili su glumci iz naših serija i filmova. Moram posebno da izdvojim Gigu Moravca iz serije „Bolji život“ i Šurdu iz „Vrućeg vetra“. Naravno, mojoj generaciji idoli su bili i Tihi i Prle iz „Otpisanih“. Svađali bismo se uvek u igri ko će biti Prle, a ko Tihi. Moji junaci su i sportisti, a to je generacija Saše Đorđevića, Žarka Paspalja, Vlade Divca, Predraga Danilovića i Peđe Stojakovića.

Šta po vama nedostaje na televiziji?

 - Sadržaji iz kulture koji bolje komuniciraju sa sadašnjim vremenom. Živimo bez sumnje u eri rijalitija, a ja onda mogu da postavim pitanje gde su rijalitiji iz kulture. Formati tog tipa nisu samo ono što gledamo kod nas na TV već mogu da budu i drugačiji. Na primer, možemo da pratimo jednu drugoligašku fudbalsku ekipu i njen uspon u jednoj sezoni, a to može da bude veoma zanimljivo .

Da li je muškarcima lakše i imaju li veći izbor uloga od koleginica? Vole li pisci više muške junake kojima stvaraju zanimljivije role?

- Glumcima je lakše nego glumicama. U svetu, pa i u literaturi, broj ženskih uloga je 20 odsto, a muških 80. To je velika nepravda. Ženske uloge zato su uvek s pažnjom pisane i smeštene u srž problema, dok često muške umeju da budu marginalne. Dešava se to i ženama, ali retko. Nemam na ovo pitanje dobar odgovor. Pisci više vole muške junake i njihove probleme, a to je više filozofsko pitanje.

Volite li da vidite svoje lice na malom ekranu?

 - Ne volim da gledam sebe na ekranu. Sam sebi si nekako čudan. Ne gledaš sebe u životu, već druge ljude, i ideš kroz život. Valjda je to i normalno.

Izvor: Kurir.rs