Era Ojdanić je, budimo kritični i pošteni, pajac folk muzike. Zafrkant koji će da se skine i go ako treba (bez blama), samo da bude u centru pažnje. Ali, kada se reflektori pogase i on pusti mikrofon iz ruke - pretvara se u totalno drugu osobu, u Acu! Ovo je priča koju o Eri Ojdaniću NIKADA niste čuli. Vredi je pročitati, ma šta mislili o njemu. Možda promenite mišljenje.

Pa, hajde, sedi ovde, evo, za ovaj ćemo sto, tu sam ceo život, u ovom motelu, pa da ti počnem priču. A počeću je od deteta, da idemo redom. Nadam se da niko neće da nas prekida, stalno neki ljudi, stalno neki narod... Šta ćeš da me pitaš? Sve?! Pa onda ću sve i da ti pričam!Ja sam rođen 13. 12. 1947. godine u brdskoplaninskom selu koje se zove Visoka. Na trideset sedmom kilometru najčistije reke na kugli zemaljskoj, pored reke Rzave. Znači, na 37 kilometara od Arilja kroz Rzav, prema Ljubišu, Čajetini i Zlatiboru. Od oca Ranisava i majke Radine. Jedinac.

Moj đed Dragutin

Moj otac je bio rođen 1924. godine u istom selu, a moja pokojna majka je bila rođena 1925. godine u selu Ljubišu, odakle je Ršum. Ljubivoje Ršumović, on ti je moj komšija, da znaš. Moj pokojni đed, sve ove slike koje tamo vidiš na zidu, e, on se zvao Ojdanić Dragutin. On je bio najbolji šnajder užičkog regiona, šio je suknena odela. Dobro sam ga zapamtio, vrlo dobro! Ja sam dedino prvo unuče. On je umro negde oko osamdeset prve, otprilike, ali je stigao do Velike dvorane Doma sindikata da isprati svog unuka...

Kuća od drveta

Rođen sam i odrastao u jednoj baš siromašnoj porodici. Živeli smo u kući od drveta, a bila je pokrivena onim plavim kamenim pločama koje su u majdanu vadili majstori. Oni su klesali te ploče, tada nije bilo crepa, nego kamen na krov i to ti je.

Majka Radina

Ja se sećam jednom da je moja majka Radina, kad su povadili iz bašte krompir, a on je dobro rađao - i dan-danas, fala bogu, rađa - taj krompir stavila u trap. Moralo je tako, u tom je tamo kraju mraz znao da udari i do minus dvadeset, minus trideset, nikada nije bilo manje od minus deset. Sećam se da sam jednom ogladnio, ne znam koliko sam imao godina, sigurno više od tri, recimo, i kažem majci: „Mama, daj ljeba..." A ona mi kaže: „Sine, ljubi te majka, dala bi ti majka, ali nemamo ni mrvu ljeba u kući...

Sad će tebi tvoja majka da napravi da ti jedeš nešto mnogo lijepo..." A ja je pitam, onako mali, šta, mama, šta? Kaže, sad će mama da ide u trap, da izvadi krompira, da ga skuva sa mlekom, da ti pomešam... Ti vojiš mleko, a ja kažem, vojim, mama, mleko; i volim skojup... I moja ti majka, sećam se kao da je juče bilo, moja ti majka zavuče ruku u onaj trap, a ja stojim pored nje i pitam: „Mama, a šta ima u tom trapu?", a ona meni kaže: „Aco, sine, tu ima krompira..."

Dobro pamtim kako me je pustila da zavučem glavu u onu rupu; i ja zavučem glavu i vidim... vidim blago! Kao ono kod gusara! Meni je to bilo jače nego da sam video zlatne dukate. Ona je izvadila jedno pet-šest krompira, obarila ih i napravila taj krompir-pire sa malo mleka i skorupom. Tako pamtim svoju prvu glad. I dan-danas čini mi se da osećam tu slast i taj ukus u ustima. Ni korona nije mogla, prošle godine, da mi promeni taj ukus. Kažu da kada izgubiš i čulo mirisa i osećaj za hranu, znači da je korona. E, za vreme korone ja sam imao osećaj te slasti u ustima od tog krompira.

Brat mi je umro

U mojoj porodici ja sam drugo dete. Ali, 1946. godine moji roditelji su dobili muško dete, zvao se Života. Posle nekoliko meseci on se razboleo, tada nije bilo ni lekara, ni penicilina, ma ništa... Razboleo se i od visoke temperature dobio je upalu testisa. Dete je preko noći preminulo. Posle njegove smrti na svet sam došao ja.

Moji ukućani su bili moj đed Dragutin i moja pokojna baba Božana, domaćica kao i moja majka, a imao sam i dve tetke devojke. Tetka Nada, tetka Zlata i imao sam mlađeg strica. Srećko se zvao, rođeni brat mog oca. Znači, moj deda je imao četvoro dece, tetke nisu bile udate i moj stric Srećko koji nije bio oženjen. Kada su one stasale kao devojke, malo su se bavile poljoprivredom, oko stočarstva i oko tih šljiva, jabuka... Tresle su se šljive, pa su se kupile, onda su se stavljale u kace, pekla se rakija...

Zvuk harmonike

Kad sam imao oko pet godina, to je ova slika ovde, vidiš, moj deda Dragutin ti ode do svog druga, tu nekog Svela Aleksića, preko potoka, čovek je bio ugledan i dobar domaćin, udavao je ćerku, to su ti bile one starinske kuće u kojima nije bilo ni centralnog grejanja ni struje, kakva struja, jedina rasveta u kući je bila lampa ili fenjer, a prostorija velika, pa svi tu. E, moj ti deda povede i mene. Na krkače.

To je bila zima neke 1952. il' 1953. I ovaj čovek, ovaj na ovoj slici, Obrad se zvao, svirao je na harmonici Užičko kolo i Moravac. Svi ovi momci, devojke i prijatelji od tog gazde su igrali kolo i sve se to događa u njegovoj kući... Kako sam ugledao tog harmonikaša i čuo zvuk harmonike, ja sam stao. Pored je bila ona bubnjara i pored bubnjare bukove cepanice. I ja uzmem, sećam se, tu jednu cepanicu i kažem dedi: „Deda, popenji me na astal, hoću i ja da sviram kao ovaj čika." On me pita, pa kako ćeš da sviraš kad nemaš harmoniku? A ja mu pokažem cepanicu od bukve na grudima i kažem - pa imam. Cepanica od bukve bila je moj prvi instrument, moja prva harmonika.

Bio sam loš đak

E, onda sam pošao u školu. Prvi i drugi razred osnovne išao sam u Visoku. Voleo sam da idem u školu, ali je ona bila daleko, negde oko četiri kilometara u jednom pravcu i oko četiri u drugom, znači prelazio sam svaki dan više od osam kilometara do škole i nazad. Ona je bila negde u samom centru sela Visoka, tamo gde je prodavnica, gde je dom...

Mi smo bili skroz dole ka Visočkoj Banji, koja i dan-danas postoji i mnogo je volim, uvek se radujem kada idem tamo. Tako da sam ja svaki dan šipčio i po kiši i po snegu u školu i iz škole osam kilometara. Bio sam loš đak, nemiran, nestašan, na času sam uvek gledao da napravim neku zvrčku i nisam pratio nastavu. U meni ima neki nemir, da ga tako nazovem i ceo život sam takav. Taj nemir ne može da se izleči.

Nasledstvo

Pedeset osme, kada sam imao 11 godina, moj pokojni đed nasledi imanje od njegovog strica Gvozdena Ojdanića, ovde u Leskovcu Kolubarskom. Moji su se iz Visoke ovde doselili 1958. Od tada sam u Šumadiji. Treći sam razred išao ovde u Leskovcu, a posle u Stepojevac.

Sad ćeš da čuješ kako sam ja, Andrija Ojdanić, zapravo postao Era. Ali, prvo za harmoniku. Moj pokojni otac je morao da podigne kredit da mi kupi harmoničicu, „ciciban" se zvala. Tek sam bio krenuo u prvi razred. Tu sam harmoniku posle doneo u Leskovac, naravno, gde bez nje?! Sa osam godina sam naučio da sviram Užičko kolo i Moravac.

I prve pare koje sam zaradio, zaradio sam od sviranja, bilo je to pet banki tadašnjih. A zaradio sam ih kod jednog Svete Antića koji je bio najbolji igrač u selu, znači kolovođa. Kada sam mu svirao, on je izvadio pet banki i meni ih dao. To su bile prve banke i prvi keš koji sam zaradio od muzike.

Ja sam Erčić

Zvali su me Erčić zato što sam bio suv i mršav, žgoljav. Era je zapravo nadimak koji je nastao od tog nadimka Erčić, jer smo se mi doselili iz užičkog kraja. Mog su oca zvali Ercov, moju majku Erkuša, a mene Erčić. I tako je od Erčića nastao Era, ali to me je tako krstio moj prvi kompozitor Doca Ivanković. I danas tih zarađenih pet banki ima veliki značaj i veliku težinu za mene. To je tako uticalo na mene da i danas moja familija i ja svaki dinar mnogo cenimo i poštujemo. Znači, ako je dinar, dinar je, ali je cenjen i pošten jer je zarađen sa znojem. Ovo što ja sada tebi pričam nema veze s onim što javnost zna o meni, ovo sada nije Era Ojdanić kog svi poznaju, nego ja dok sam bio još dete Aca.

Prve pare od muzike

Otac se zaposli u Borbinoj štampariji u Beogradu, on i stric, putovali su svaki dan. I jedan dan povede i mene u grad, da usavršavam harmoniku kod čuvenog Budimira Buce Jovanovića u Šumadijsku 6. Znam samo da je to moje učenje kod Buce koštalo koliko tri očeve mesečne plate. I čim sam naučio tri kola da sviram, ja onu harmoniku što mi je otac kupio stavim na leđa, sednem na biciklu i krenem da radim. I biciklu mi je kupio otac. Znači, na polovnu biciklu i na Ibarsku, od kafane do kafane. Tako sam počeo da zarađujem pare.

Seoski harmonikaš

Posle tri-četiri meseca školovanja u Beogradu, ja već postajem čuveni seoski harmonikaš. Svake subote u selu Arnajevu bile su igranke. Subotom moj otac dođe s posla, večera, stavi harmoniku na rame i ide sa mnom u selo Arnajevo, pošto sam ja mali, nemam snage da nosim harmoniku, a treba da radim svirku.

Ja celo veče sviram igranku, seljaci celo veče piju rakiju, onu brlju od 12 gradi, završava se svirka nede oko jedan, dva sata... i moj otac uzima harmoniku i donosi mi je do železničke stanice Leskovac Kolubarski.

On seda na voz, ide na posao, a ja produžim kući jedno 200-300 metara. Stignem kući negde oko pet, usput brojim parice koje sam zaradio na igranci. Završio sam Srednju ugostiteljsku školu. Više nisam išao u školu nego što sam išao. Moji roditelji nisu imali novca da se školujem. Odmah sam krenuo da zarađujem, doprinosim, stvaram...

Prva pobeda na festivalu

Čuveni muzički kompozitor Doca primetio me je dok sam pevao, baš ovde gde sad sedimo. Pre ovog motela, ovo je bila kafana Čerga. Čuvena Čerga. Dugo sam čekao da me oni puste da ovde uopšte nastupam. Šta da ti kažem, imali su svoj stalni bend i muzičare... i nema niko da sedne pored njih!

Ma, kakvi. Ma, ni mali Erčić, niko! E, al' kad sam ja dočekao svojih pet minuta na ovoj ovde bini, eno tamo gde je sad postavljen onaj sto, onde, joooooj, moje sreće! A i zarekao sam se da će ovo jednog dana biti moje! Može to mali Erčić! Docin prijatelj Radoje Mitrović Barajevac bio je muzičar rodom iz Barajeva, ali je živeo u Americi. Ono je to veče sleteo iz Čikaga i kad mu je Doca rekao: „Vidiš kako ovaj mali Erčić lepo peva", Radoje mu kaže: "Mali lepo peva, al' lepo i svira..."

E, tu je bio početak svega mog, ja da ti kažem! Dogovoriše se njih dvojica to veče da me prijave na festival koji se organizovao, ali i da mi naprave pesme. Sutradan me Doca pozvao da dođem ko njega u Beograd i dao mi dve pesme. Za sedam dana imao sam festival u Borčevoj hali u Čačku. Ti ne možeš da zamisliš koliko sam tada bio srećan. Čoveče!

Za nedelju dana naučim "Jesen plače u lišću jablana" i „Morali smo da se rastanemo", koje sam čuo prvi put taj dan kod njega u kancelariji. Na festival sam otišao sa orkestrom koji je tada vodio pokojni Miodrag Krnjevac. To ti se otprilike dešavalo početkom sedamdesetih godina, kada sam prvi put u svom životu osvojio neku nagradu, pobedio sam kao pevač amater na festivalu.

Tih godina snimljena je i prva ploča, ja sam već tada bio popularan. Na Ibarskoj magistrali i okolini bio sam najpopularniji! Ko svira igranku? Erčić! Sećam se, tačno je tako bilo, svuda su mene zvali. Igranke, svadbe, ispraćaji i sva ostala dešavanja svirao sam ja i sa sobom vodio violinu i kontrabas. Tako smo ti mi radili, moj sastav i ja krenemo na tezgu i udri.

Moja Ljupka

A evo kako sam upoznao moju Ljupku. Moram da ti priznam, ona je bila moja jedina i najveća ljubav... Dobro, dobro, sve ono ostalo sa ženama bilo je prolazno. To i nemam šta da ti pričam. Bio je Spasovdan, vašar u Stepojevcu, postavljena šatra, a ja sviram. Okupili smo se tu svi mi seoski muzikanti i svakoga četvrtka pogađamo svirke.

Tu smo bili mi, standardna ekipa koja je svirala ispraćaje, vašare, svadbe... I jednog četvrtka tu se pojavi ekipa iz Jagodine, s kojima je bila i jedna devojčica koja svira harmoniku. Ta devojčica bila je moja pokojna Ljupka. Znaš kako, Ljupka i ja smo se upoznali to veče i brzo posle toga venčali. Imao sam 19 godina dok je ona imala samo 16 te 1966. Tada je sve to bilo tako na brzinu, upoznamo se, počnemo da sviramo zajedno i ja se oženim.

Oženim se njome u proleće, a iste te godine u septembru idem u vojsku. Moja pokojna majka i moja Ljupka došle su mi na zakletvu. U Ajdovščinu, u Sloveniji. Dok sam bio u vojsci 18 meseci, Ljupka je ostala da živi sa mojim ocem i majkom. E, kad sam 1968. završio služenje vojnog roka, zajedno sa mojom pokojnom suprugom napravio sam ekipu i nastavio da sviram. Roditelji smo postali te godine, rodila se Jasmina, 1970. dobijem Milenu i 1971. godine Dragutina, koji je i sada ovde, eno za onim stolom. To je „Era i sin"...

Ćerka Jasmina

Jasmina je invalid od rođenja. O tome nisam imao potrebe nikada da pričam. Otkad se rodila, Jasmina živi sa mnom. Nju su babice na rođenju izvlačile na vakuum i... Odmalena je vreme provodila sa mojom majkom, baba Radina je, u stvari, nju odgajila više nego Ljupka, jer Ljupka je ovde radila godinama, ovde u motelu, tako je to bilo...

Kada su je porađale, babice su bebi tom prilikom oštetile neki moždani nerv. Zbog oštećenja tog nerva ona ne može da govori kako treba, osamdeset posto je invalid. Jasmina je, znači, ostala invalid, ali hvala bogu nije invalid sto posto, da je nepokretna, u kolicima, da mora da koristi pelene, znaš već... Hvala bogu nije tako, ona samo ima problem sa otežanim govorom. Ona osim toga fenomenalno funkcioniše. Šta da ti kažem sada kako mi je bilo, samo Bog i ja to znamo.

Ljupka je bila dva meseca s njom u porodilištu i to je već bio problem. U 19. godini postajem tata i u tom trenutku uopšte ne znam kako da se nosim s tim, borim se... Pomirio sam se s tim, invalid - invalid, samo neka je živa. Pokretna je, sve obavlja sama u kući, pomaže mi... ja sam se pomirio sa sudbinom, ne daj bože, mogla je da umre... Nije bilo straha kod mene i Ljupke, bio sam srećan kada sam saznao da je ponovo u drugom stanju, nikada nisam razmišljao da će se ponovo roditi bolesno dete.

Pred ljudima

Evo, ne moraš da mi veruješ, ali da čuješ ovo. Desilo mi se da mi se jedan prijatelji van estrade, znači, ne pevač, muzičar, kaže: "Ero, pa ti uopšte nisi, kako sam ja stekao utisak, neki šalabajzer, zezator, neozbiljan... Ti si skroz normalan čovek." A ja mu kažem: "Znaš šta, meni to tvoje mišljenje ni iz džepa ni u džep, ali hvala ti. Jesam, ovakav sam i ne želim da se menjam." A sad tebi da kažem: kad sam na bini, to je neki pozitivni adrenalin koji proradi u meni i ja onda igram tu svoju ulogu. Znači, tog trenutka kada sam pred kamerom, kada je mikrofon u ruci i kada krenem, ja sve ostalo stavljam sa strane... Sve!

Kućne probleme, familijarne probleme, prijateljske probleme... Sve što se zove problem ostavljam totalno negde tamo, tamo daleko, daleko, daaaleekoo kraaaj mora... Šalim se malo, ali razumeš me. Znači, dok ne uradim to zbog čega sam došao na tu scenu i pred tu kameru, ja o problemima ne mislim. To sam ja, Era. Pevač i zabavljač. Pa, dobro, i šalabajzer, klovn. E, kad se ugase kamere i kad sam ja sa samim sobom - evo, ovo, da ti se zakunem, nikad dosad nisam pričao - ja sam čovek koji razmišlja o kući, domaćinstvu, porodici, mojoj zajednici, o onom što sam i što znaju samo moji najbliži.

Druge žene

A što se tiče žena, ja sam ceo život okružen lepim ženama i damama. Šta one vide na meni, ja ne mogu da ti objasnim. To ćeš objasniti ti kada budeš pisala o meni. Šta je to zbog čega one trče na mene kao lude ja ne znam, nikada mi nije bilo jasno, sada mi nije jasno, ali mi nikada neće ni biti jasno šta one vide na meni.

One prepoznaju dobrog čoveka, ja nikada u životu žensko čeljade nisam povredio, mislim da sam bio grub i tako nešto. Nasilje nikakvo nikada nisam dozvolio, da neko ispred mene maltretira žene i decu. Ne volim nasilje, ne volim razbojnike. Sa takvim ljudima ne mogu da pijem kafu, volim pozitivne ljude. Ja volim ljude koji su puni pozitivne energije, volim da sviram i da pevam.

Moja bankarka

Mislim da sve to tako radim po uzoru na svog oca, kog sam kao dete bio željan. Kao dete čekao sam sa majkom kupon za brašno kako bismo imali hleb, a kasnije kad god sam u kafani pevao ili svirao, moja Radina je bila bankarka. Sav bakšiš koji zaradim preko noći ja sam predavao svojoj majci, ostavim sebi samo za osnovno. A nekako u to vreme sam dobio „fiću". Od oca. On ga je kupio od nekog Steve 1968. godine. Registracija je bila: VA 66 14.

Opština Lazarevac je u to vreme pripadala Valjevu, pa se zbog toga sećam. Ali da se vratim na moju majku Radinu, moju bankarku. Ona je bila moja Beobanka! A njoj, sve traži, samo pare nemoj! Ako joj zatražiš, ona odmah počne ne da kuka, nego da zapeva. Jooooj, kuku meeeneeee, nigde dinara nemam, nemam zašta soli da kupim, ni kave... Znači, ne bi ti dala dinar. Pre bi odbio od nekog kamena dinar nego od moje majke, veruj mi, takva je žena bila.

Otac mi je umro na rukama

Otac mi je umro na rukama 2000. godine. Bio je loše, ali nije hteo da pije lekove, nije hteo ništa, šta znam. Pozovem lekare, oni ljudi dođu, pogledaju ga i kažu mi: „"Ero, mi sad da ga povezemo, on do Lipovačke šume neće da izdrži..." I odu, šta će. Ja ga pitam - tata, kako ti je? A on samo onaj mrtvački pogled... onako na belo samo, znaš na šta mislim? Samo oči baci na mene i polako vrati glavu, tri puta zevnu i ispusti dušu meni na rukama.

Ne znam kako sam to podneo, ja ne znam koliko sam bio jak tog trenutka. Da ti bilo šta kažem, slagao bih te. Samo sam znao, kada mu je krenula pena... Ovaj, kada je dušu ispustio, krenula mu je pena na usta, uspeo sam peškirom da mu obrišem penu i da pozovem majku. „Mama, hitno dođi, tata umire..." Ona odmah poče da kuka... Sad, znaš kako je, oni su bili u braku tolike godine. Ja sam odmah prvo uhvatio sveću, stavio je u čirak i zapalio da gori. Toga se sećam, drugog se ne sećam...

Kako je otišla Ljupka

A i moja Ljupka je brzo otišla, to je bilo 2009. Bila je na moru te godine, s Milenom i Jasminom u Bečićima. I kad se vratila, žali mi se da ne može ništa da uradi a da se ne umori... Kaže, znaš tolike ljude, ajde vidi da me neko pogleda... I ja nađem neku vezu na VMA, tolike sam godine svirao raznim doktorima, generalima... Ugrade joj stent, ali se aktivira neki tromb, to se, kažu, dešava jednom u hiljadu slučajeva, i...

Kad su joj ugrađivali taj stent, valjda su joj probušili tromb, u stvari. Oni su bili u liftu da je spuste iz operacione sale kada je ona počela da se žali na jake bolove. Čudno je da je i bila živa. Vrate je ispred lifta ponovo na operacioni sto i spasli bi je, međutim, naleti drugi tromb koji joj je razvalio srce i... Tako je moja Ljupka završila svoj život u 60. godini. Na Krstovdan je rođena 27. septembra, a 15. oktobra je umrla.

Dve svadbe i sahrana

Uh, pa ti ne možeš ni da zamisliš šta je sve tada bilo u mojoj glavi. Ona je umrla u četvrak noću, dan nakon operacije, u petak ujutro su mi javili. I sad, hvata vikend, znači, petak, subota, nedelja... Do ponedeljka ne mogu da je dignem iz mrtvačnice. Odem ja da organizujem to i uzmem posmrtne ostatke sa "Karmom", čiji su vlasnici ove tu komšije, i dovodim je ovde, sto metara od motela. A ovde u motelu, subota i nedelja, dve svadbe sa po 300 ljudi.

Sada, zamislite meni, mom sinu i mojoj Mileni kako je bilo! Oni ljudi, gazde, došli i izjavili mi saučešće, odmah sam im rekao: „Ljudi, da vam kažem jednu stvar, neka je vama srećno veselje. U zdravlju i veselju da proslavite, zaboravite šta se dogodilo u mom domaćinstvu i slavite..." Ja spremam sahranu na imanju, a moj Dragutin sprema dve svadbe ovde po 300 ljudi, a umrla mu majka. Ne znam da li to možeš d razumeš, majka mu je ostavila pola života na ovom mestu, ma ceo život, ovde u ovim zidovima, pločicama, u ovoj kuhinji ovde...

Ona na 100 metara leži u hladnjači, a ovde motel gori od veselja, i Dragutin radi. I, naravno, konobari koji su završili ovde u nedelju svadbu, u ponedeljak služe na sahrani. Znači, subota i nedelja gori motel od veselja, a u ponedeljak sahrana moje žene. To se zove nastavak života... To se zove nastavak života posle svih problema i porodičnih tragedija.

A onda i Radina...

Moja majka je do svoje smrti bila ovde u jednom domu, kod mog prijatelja Droleta. Pokretna, vitalna, nemirna baba. Pazi, ona se sa drugog sprata svuče na rukama i na zadnjici, pošto nije mogla na noge, i iskrade se dole. Moj dobar prijatelj i njegova dobra žena, vlasnici doma, žalili su mi se kako ne mogu da je smire i ne znaju šta će s njom!

Na sve moguće načine pokušavali su da je zadrže u sobi, odnosno u krevetu pošto je nepokretna, ali ona je uvek uspevala da im zbriše. Tog dana kada je moja majka Radina umrla bilo mi je mnogo teško, ja sam bio na vikendici, radio sam nešto oko kuće kad su me pozvali iz doma i javili mi da je umrla. Pazi, svi vitalni organi su joj bili zdravi, mogla je da pojede tri obroka, a tanka kao vita jela. Nju je baš starost stigla, ona je umrla od starosti. I, eto, moj život, tri velika gubitka u nešto manje od deset godina.

I sve što sam steko...

Imam pesmu „I sve što sam steko potrošiće neko...", ali nije to suština onoga što ja želim da ostane iza mene. Jednog dana ni mene neće biti, slažem se, ali šta će biti ili šta bih ja voleo da bude kada Ere ne bude, zapravo je najteže pitanje koje mi je iko ikada u životu postavio. Bila bi mi jarka želja da se održi tradicija familije, porodice Ojdanić.

A naša tradicija je: nema deobe moje i tvoje, to je sve naše. I tako vaspitavam ovog malog, najmlađeg, unuka Andriju. Andriju vaspitavam tako jer su moj pokojni otac Ranisav i moj pojkoni đed živeli u zajednici. Ja, moj pokojni otac i majka živeli smo u zajednici... Jedan lonac, iz istog lonca smo jeli, istom kutlačom sipali. Ja i danas s mojim sinom Dragutinom jedem iz istog lonca.

Voleo bih da tako bude i sa mojim Dragutinom i njegovim Andrijom, ali sad me dobro slušaj: generacije kako dolaze, sve manje i manje iskazuju poštovanje prema običajima. I prema roditeljima i prema prijateljima i prema familiji, tako da... Ne znam šta će biti. Ovom malom sad je 14 godina, pubertet, znaš kako je... Jak je, energija kao vulkan... U borbi smo s njim, i otac mu Dragutin i njegova majka Jelena da ga, što kažu naši seljaci, naćeramo u brazdu. Znaš ti šta je brazda.

Izvor: Kurir.rs